Dve Marije

nešto.. bilo šta.. silovati tišinu.. naviku ćutanja...

mnogo mi se toga dogodilo u poslednje dve tri nedelje..

što spolja, što iznutra..

kako da to zabeležim...

a da izveštaj da realnu potpunu sliku...

nisam sigurna da je to uopšte moguće, naravno da niko ne zna moj život onako kako ga znam ja..

a neke kockice su mi se u glavi sklopile, prvi put u životu, nisam baš nešto više ni tražila da mi se sklope. došlo je neprimetno, samo od sebe, jedan zaboravljeni osećaj je isplivao na površinu, i za sobom povukao sve domine.. i one su, rušeći se, stavile sve te kockice mozaika na svoje mesto.. sve se uklopilo savršeno, bez greške..

nisam to tražila.. a i šta mi znači to sad, u 38oj godini života..

shvatiti zašto sam takva kakva jesam, zašto samu sebe saplićem kroz ceo život, nešto što sam pre neke dve godine zapisala kao "razrešiti samo-sabotiranje", ali tada to nisam mogla..

sad znam.. i neki  unutrašnji glas me je pitao, da li bi volela da nisi shvatila, i da si ceo život provela neshvatajući?

pa, naravno da ne.. ali, šta sad..

i to je, da, duga priča.. mučna.. i mnogo je povezana sa mojom majkom.. sa njenim odnosom prema meni..  zvuči tako trivijalno, tako .. klasično.. ali nisam to videla do sad.. da, to sam već rekla..

napisaću jednom tu priču, ukratko... ne mogu sad... interesantno mi je bilo posmatrati svoju reakciju na istinu koja mi se otvarala pred očima, nekoliko dana... nije bilo nikakve drame, nikakvih suza, gotovo ničega što bih očekivala da se desi pri nekom takvom uvidu.. samo tišina, muk..

neko duboko unutrašnje olakšanje, i čudan neki mir, to da.. baš jako duboko, onako, kao neke cigle iz dna stomaka da su se podigle, neki teret koji obzirom da ga toliko dugo nosiš više ni ne primećuješ i misliš da si to jednostavno - ti...

ukratko u jednoj reči, mogu reći da sam sjebana za ceo život, možda, možda budem uspela da nešto promenim u svom ponašanju i reakcijama sada, kada znam odakle dolaze i zašto su takve...

mada to nije lako posle prelaženja istim i istim šinama tolike godine..

svejedno...

... i svejedno bih da vas pozdravim.. nadam se da neću otići odavde,mada priznajem da mi je padalo na pamet...